Početak devedesetih bio je vreme velikih promena u audio tehnologiji.
Kasete su i dalje bile prisutne u gotovo svakom automobilu i muzičkoj liniji, CD-ovi su osvajali tržište zahvaljujući čistom digitalnom zvuku, a Sony je, kao jedan od lidera industrije, odlučio da predstavi nešto potpuno novo – MiniDisc.
Rođenje formata
MiniDisc je predstavljen 1992. godine. Ideja je bila ambiciozna: stvoriti format koji kombinuje najbolje osobine tadašnjih tehnologija – digitalni kvalitet CD-a i mogućnost snimanja kao kod kasete.
Disk je bio okrugao, ali trajno zatvoren u kvadratno kućište veličine otprilike 7 cm.
To kućište je imalo klizni poklopac koji bi se otvarao tek kada bi se disk ubacio u uređaj, pa je bio zaštićen od prašine i ogrebotina – nešto što je kod CD-ova bio čest problem.
Uređaji za MiniDisc
MiniDisc se mogao puštati samo na uređajima pravljenim za taj format.
Postojale su tri glavne vrste:
- Prenosivi plejeri – mali uređaji slični Walkmanima, koje ste mogli nositi u džepu ili torbi
- Kućni hi-fi plejeri i rekorderi – deo muzičkih linija, sa mogućnošću snimanja u realnom vremenu
- Profesionalni studijski modeli – korišćeni za brzo snimanje i arhiviranje zvuka
📌 U Japanu su prenosivi MiniDisc plejeri bili popularniji od Discman-a. Zašto? Nisu preskakali pesme kada se uređaj pomeri – savršeno rešenje za vožnju vozom, gužvu na ulicama Tokija ili trčanje u parku.
Zašto je bio poseban
U vreme kada su se pesme presnimavale sa kasete na kasetu ili snimale direktno sa radija, MiniDisc je donosio:
- Mogućnost brisanja i ponovnog snimanja bez gubitka kvaliteta
- Do 80 minuta muzike po disku (ili više, uz kompresione formate)
- Otpornost na fizička oštećenja
- Digitalni zvuk uporediv sa CD-om, ali u manjem i praktičnijem formatu
- Brzu navigaciju po pesmama, zahvaljujući digitalnom indeksiranju
U praksi, MiniDisc je bio izuzetno zgodan za kreiranje “custom” plejlista, jer se sadržaj mogao menjati kad god poželite.
Prvi problemi
Iako je ideja bila odlična, MiniDisc se suočio sa nekoliko ozbiljnih prepreka:
- Visoka cena – uređaji i diskovi bili su znatno skuplji od kasetnih i CD sistema
- Ograničen izbor muzike – izdavačke kuće nisu masovno objavljivale albume na MiniDisc-u, pa su korisnici morali sami da snimaju sadržaj
- Dolazak MP3 formata – od kasnih devedesetih, digitalna muzika postaje dostupna na računarima, a kasnije i na prenosivim MP3 plejerima
MP3 – kraj trke
MP3 plejeri i rani iPod modeli promenili su pravila igre.
Umesto da nosite nekoliko diskova, mogli ste poneti stotine pesama u jednom malom uređaju, i menjati ih za nekoliko minuta preko računara.
MiniDisc je u poređenju sa tim izgledao sporo i ograničeno – fizički medij koji nije mogao da parira fleksibilnosti digitalnih fajlova.
Poslednji pokušaj i kraj
MiniDisc je opstao duže u Japanu i među profesionalcima koji su ga koristili za snimanje intervjua, koncerata i radijskog programa. Međutim, globalno tržište se već prebacilo na druge formate.
Početkom 2025. godine, Sony je zvanično obustavio proizvodnju recordable MiniDiscs.
Ono što je ostalo danas se prodaje kao kolekcionarski predmet, a cene neotvorenih pakovanja rastu iz godine u godinu.
MiniDisc danas
Danas, MiniDisc živi kroz malu, ali strastvenu zajednicu ljubitelja retro tehnologije. Na forumima i društvenim mrežama dele se fotografije kolekcija, tutorijali za održavanje starih plejera i snimci remasterovanih albuma na ovom formatu.
Za neke, MiniDisc je samo nostalgični artefakt – za druge, i dalje funkcionalan i drag alat.
MiniDisc je bio tehnološki napredan, praktičan i vizuelno prepoznatljiv format. Ipak, istorija pokazuje da inovacija sama po sebi nije dovoljna – ključni su tajming, cena i prilagođavanje tržištu. Dok je MiniDisc čekao svoj trenutak, digitalna revolucija ga je prestigla.
